„Dragi naš što si u tuđini, mi smo, hvala Bogu, dobro i zdravo.“  Doduše, isuviše nam nedostaješ da volimo i kudimo ovaj grad i narod i da se smejemo aktuelnim (predizbornim) kampanjcima što goje prase uoči Uskrsa da bi ga za Đurđevdan ispekli. Sreća pa ne jedem meso, hvala im. Nezdravo je i brzo se lepi, što bi rekla moja najbolja drugarica. A da vidiš tek kako su lepe izlepljene bandere svuda po gradu...Znam, sve znam što ćeš mi reći:

" Da mi je samo pet minuta vlasti!“, često čujem nekog nezadovoljnika kako preti nekome. Ta čudna rečenica izgleda da postoji samo kod Srba, jer ko bi drugi bio toliko lud da veruje kako bi nešto promenio za samo pet minuta vlasti?...Ali, vlast izgleda da je jača od bilo koje druge droge. To je, inače, jedan od retkih muških poroka koji ne posedujem. U životu nikada nisam vladao ni sa kim, a često ni sa samim sobom pa ne znam u čemu je stvar.

... Kada bi mene postavili na to mesto, mogli biste da budete sigurni da će u Beogradu raditi sve kafane, bircuzi i kafići i da će Sava i Dunav- te naše dve najveće tekovine- i dalje teći, a za ostalo, ništa ne bih garantovao."

Imaju Francuzi u novinarstvu i u poetici realizma jedan zgodan izraz: tranches de vie- naši ga prevode kao „isečke iz života“, „delove stvarnosti“, a ja ih pitam što se toliko upinju kada je za ove krajolike tako podesan bukvalni prevod- nisu li nam svima životi toliko  istranširani da su postali tanji od flis papira...

"Poslednjih pola veka nabili su nam sve moguće komplekse i malo je na svetu psihijatrijskih kauča na kojima bi trebalo da ležimo i pričamo o frustracijama iz detinjstva. Uniženi, prokaženi i strpani u neku od poslednjih fioka briselske i pentagonske administracije, neprestano se nekome izvinjavamo i otkupljujemo živim glavama nadajući se da će taj izmišljeni svet biti, možda, blagonaklon u svojoj Studiji izvodljivosti i da će priznati da ne živimo na grani i ne jedemo žive ljude...

„U Evropu, u Evropu, u Evropu!“, kukaju naši političari iz dana u dan. Vi koji već godinama živite u Evropi, takođe ne znate u čemu je stvar. Pri tom, niko nas i ne pita da li hoćemo baš u Evropu. Možda neko želi u Aziju, Ameriku ili Australiju, da ne pominjem da su mnogi već na Novom Zelandu.“

Šta će oni u Evropi kad je dobro znaju- koliko je samo puta dolazila kod njih!

„Da parafraziram velikog pesnika: Da li će Evropa umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj?“ (Branko Miljković)

Menjam buduće blagostanje za nekadašnju nadu.“

Ne verujem političarima. Kako da čine prave korake kad ne znaju da plešu?

Elem, Sunce je, izgleda, još jedared odlučilo da se pomiri s beogradskim nebom i ponovo ga poljubilo posred visokog čela... Mada, ne volim tu reč poljUBac. Ima nečeg ubilačkog u njoj. Uostalom, pola ovih naših tekstopisaca veruje da je našlo zgodan način da ih u jednokratnim hitovima miloušno urimuje. Više volim onu staru, dobru, ko zna kojim prilikom poslednji put izgovorenu- celov, celivati. U celovu smo jedno celo, mada se često zapitam da li nam nije u biti da se ubijamo.

Bilo kako bilo, na ovom mom sokoćalu moderne tehnologije piše 113 nepročitanih mejlova. Ne mogu. Sign out i tutanj napolje.

„U Beogradu su se razmnožile kukumavke,“osobe koje stalno kukaju i na zlo slute.“ Izbegavam ih kao kugu. ..Ako nemate ništa lepo da mi kažete, nemojte mi ni prilaziti! Negativna energija kukumavki u stanju je da mi pokvari osećajni mehanizam od kojeg živim. On je, naime, moj jedini alat. Pri tom, kukumavke se uopšte ne zamaraju kukajući i proričući zlo. One poseduju energiju koja se trošenjem uvećava... Svaka pozitivna energija, optimizam i nada, za njih su dokaz površnosti ili krivična prijava da se još uvek smejete, jer vam, naravno, u životu nezasluženo ide bolje nego ostalima...Bežeći od kukumavki, odlazim na Adu Ciganliju da se družim s rekom i ljudima na njenim obalama.“

Skidamo kaput, taj “statusni simbol”, kako odrasli vole da kažu. „Što su ti lepe patike“, reče mi jedna koleginica usputno. Pogledah- začudo, skroz su obične ali meni naročito drage, pripadale su pokojnoj tetki i imaju sigurno godina koliko i ova cenjena stopala koja moraju da trpe. Osmehnuh se u sebi- nije,izgleda, samo air max statusni simbol.

Ostaće mi večno nedokučivi ljudi koji po ceo bogovetni dan, ozbiljno smušeni i uzvišeno naborani, hitro seku vazduh ne skidajući crne naočare. Pa to je greh pred suncem koje se toliko znoji za nas!

Kapetan: „Ti ne znaš da se smeješ. Mrtva si.

Sanja: Šta hoćeš time da kažeš?

Kapetan: Hoću da kažem da si već leš. Leš. Lepi, mladi leš koji hoda.“

Terase su iznova ugostile bakice kojima se vid malo kovrnuo pa prepliću pletivom nekako raznovrsnije, sa više šaranja.

Poštari nežnije kucaju na vrata, taksisti manje puše.

Alergičari bojažljivo pomaljaju osetljive noseve.

Zamrznute maline preživele su zimu i sada se u eurokrem kanticama otapaju na olucima.

Deca rumena, zadihana, oblivena znojem.

Mehurići od pene i ljuljaške više odskaču pod bele oblake. Poneka odskoči i do obližnje klupe, šta će, prešla je krštenica, a i ipak smo mi nebeski narod, volimo krilatice, zar ne?

Automobilski motori se manje žale na kašalj, više na sunčanicu.

Manje je, čini se, i ljudskih automata « na vezi » iliti online, više ljudskih lica u baštama kafića.

Ulične vage pokazuju koju stotinu grama manje.

Prolaznici kraj česme u Knez- Mihajlovoj manje prevrću očima i ušima na beskrajnu kompoziciju za frulu u sto činova po imenu Svilen konac koju trošni čika sa svilenim šalom svira bez kraja i konca.

Sinkopirani hod starice i štapa koji se zaustavljaju da prebroje siću ili čkilje kraj umrlica svojih dojučerašnjih prijatelja i kolega taktira s malo manje tuge, čini se kao da se nadaju da će ovo sunce i njima udahnuti još života.

A sunce je na ulice isteralo i dvonožne, tronožne i četvoronožne endemske vrste grada Beograda:

1. Bibliotekari zanesenog pogleda, bežeći od „masovnog pada ukusa“, lagano prolaze kraj antikvarnih knjiga ispred Filološkog fakulteta
2. Turisti na kaldrmi Skadarlije traže kržljave zadahe odumiruće boemije
3. Čitaoci Mike Antića tramvajem 12 hrle na tvoju Adu, mestimično dižući pogled sa stihova da provere da nije naišao kontrolor
4. Tvojoj sagovornici bus 48 odlazi pred nosem dok razgovara sa Kišom (eto šta se dešava kada kao dete bukvalno shvatite izraz « nos u knjigu! »)
5. Tragači svetog Grala inspiracije hvataju sa Kalemegdana olovkom ili kičicom pomorandžu nad Geneksom...

„Svi oni, koji traže nešto važno, nešto dragoceno, nešto što su davno izgubili, koračaju na isti nacin. Poznaćete iz po tome što ih na ulici ništa drugo ne zanima: samo gledaju ispred sebe, samo gledaju i traže, traže... “

6. Dinosaurusi- romantici, žureći na dosadne sate posla, bestidno suze na asfaltu pred nehotičnim sećanjem na neku ljubavnu pesmu… « Ovo smo slušali prošlog proleća ispred Botaničke bašte… » Bilo nekad, sad se pripoveda, kaže naš narod.
7. Neobjavljene pevačice s glasom i nebookirane (bukirao se nekada hotel, sad se trendovi stavljaju u lični-personalizovani-book, svedok postignuća) prirodne manekenke...

Gde god se okreneš, sve neki (samo)proklamovani instant umetnici japaja (ja, pa ja !) tipa, puna im usta sebe…

„Poput epidemije gripa, promocije su poslednjih dvadesetak godina zarazile naš književni život. Ne sećam se, niti se toga iko seća, da su Ivo Andrić ili Miroslav Krleža, na primer, da ne govorimo o prznici Crnjanskom, ikada održali promocije svojih novih romana. Njihov izlazak se najpre dugo i napeto iščekivao, a zatim bi se te knjige pojavile tiho i bez ikakve najave u izlozima knjižara i započele svoj književni život... Tek, danas se, izgleda, knjige ne pišu zbog toga da se njima saopšti neka istina već da se povodom njih održi promocija. Pravilo je da što je pisac nepoznatiji i lošiji ima više promocija, i onih koji će na njima govoriti o njegovom delu.

Pričao mi je pokojni Branko Ćopić kako je jedanput sreo nekog svog ratnog druga, generala, i kako mu je ovaj rekao da sada, pošto je otišao u penziju i ima dosta vremena, počinje malo i da piše.

Kad si već slobodan, savetovao ga je pisac, zašto ne počneš najpre malo i da čitaš?

Zaista, sve je manje onih koji čitaju, a sve više onih koji pišu.

Donedavno prezrena, artistička zanimanja ulaze sve više u modu...Pošto su, dakle, pokupili sve što su mogli, mnogi bi sad da otmu i prisvoje čak i poslednje utočište večitih gubitnika- pisanje kao sudbinu!“

Stoga korov zvani televizor ne gajim više u svojoj sobi, jake su alergijske reakcije:

„Kako otvorim uveče televizor, na mene počnu da sikću i pljuckaju otrov neke zmijolike tete, sve ružnija od ružnije, što bi naš narod, koji ima najbogatiji izbor izraza za zle i ružne žene, rekao: karakondžule, kalašture, profuknjače, džaftare, aspide...“

„Umetnost se kod nas, u najširim slojevima, još smatra razbibrigom, nečim pomalo nedozvoljenim, ženskastim, nedoličnim za pravog muškarca. Mada smo bez sumnje jedan od najmudrijih naroda u Evropi, profesionalnih mislilaca kod nas je uvek bilo malo, a reč filozofija još se izgovara kao uvreda („Nemoj tu da mi filozofiraš!“). Poslednjih dvadesetak godina predstavu o umetniku donekle je ispravila televizija: kod nas se, naime, ceni samo ono što televizija prikazuje od umetnosti, a to su uglavnom pevači- zabavljači, voditelji-glumci-kaskaderi...

8. Iskreni kupci slika
9. Nekonzumatori bromazepama…
10. Politički neopredeljenici
11. Ostali…. « večiti krivci », « marginalci », « prognani », « stranci », « nefoliranti » svi koji smo, kao i ovaj komad ozračene grude, negde na međi, na prelazu…Ovde je najveća pokuda ne biti ni na jednoj strani… Kuda ću ja sa rogovima i perajima, sa zimom prolećem u sebi, šta veliš ?  

" Potrošili smo dane i noći na putovanja koja nam je Bog dao. Najmanje smo se nagledali svojih zabačenih sela, bistrih reka i dubokih zelenih šuma, sve misleći da su tu, blizu, i da će se za njih uvek naći vremena...
Postoje beznačajna, siva, prljava i sumorna mesta, za koja nas nekim čudnim slučajem veže ljubav.Nalazimo bezbroj misterija u kakvoj trafici, osećamo strašnu tajnu iza odškrinutog prozora na periferijskoj straćari, a neki nasip pokraj železničke pruge, zarastao u korov, postaje nam očajnički cilj kome se omađijano vraćamo čitavog života.Kakvo je to prokletstvo?

S druge strane, postoje gradovi čuveni zbog svoje lepote, ali nam ne znače baš ništa, jer ih nikad nije ozarila naša ljubav, neki tajni smisao.Koračamo kroz njih zevajući od dosade.

Krivica nije do tih gradova - ona je u nama.

Beograd nije sav u Beogradu. Mnogo veći deo Beograda je u čeznji za Beogradom, koji ga čini lepšim nego što u stvari jeste... Beograd nije u Beogradu, jer Beograd , u stvari i nije grad - on je metafora, način života, ugao gledanja na stvari....Ali ni ja više nisam ovde, već negde drugde, odakle očajnički pokušavam da se vratim samom sebi..."

I mene zove daljina, vrlo uskoro...

"Ali, najbrojniji su oni Beograđani koji vas pitaju kako ste, a uopšte ni ne sačekaju odgovor. Viče vam tako čovek s druge strane ulice: „Kako si?“, a vi mu odviknete da vam je umrla majka i da se baš vraćate sa sahrane, i da morate na operaciju u bolnicu, a on maše i dovikuje: „Onda, da ne kvarimo!“, ili diže palac uvis: „Bravo! Samo napred!“ Kod nas, naime, „kako si?“ ne znači baš ništa."

„Počinjemo tako sa mnogo prijatelja; koračamo zajedno srećni i nasmejani, okruženi njihovim prijateljstvom u obliku srebrne prašine, idemo bosi sa cipelama oko vrata i zadirkujemo se, a kada se potučemo s dečacima iz drugog kraja, udarci manje bole jer znamo da nam neko uvek štiti leđa. Zaklinjemo se posle velike mature, pred odlazak u vojsku, u drugi grad, u uspeh ili na svadbeni put, da se nikada nećemo zaboraviti, ali gle, zaboravljamo se, gubimo se razvejani po svetu, jer svet od nas traži da trčimo i da nekud stignemo prvi, pa jurimo bez daha u grudima, nemajući ni za koga vremena. Okrenemo se oko sebe, kad oko nas- stranci.“

…I dok ovi hodaju, štapuju, gamižu, točkare ili vrckaju repovima, mi voajeri pišemo o svima njima hvatajući im i najsitnije pokrete i grimase i, bez njihovog znanja i dozvole, čulom vida i sluha seciramo im dušu…svakog člana gradske biblioteke znamo do srži na osnovu probranih, ispodvlačenih i obojenih redaka u knjigama...

Tu i tamo, pri guranju u GSP-u, pored psovki izleti i nešto poput “oprostite”. Jedna gospođa neurotično grmi grmalju (postojano A da čovek ne bi ispao šiblje) ispred sebe:

“Pustite nas prvo da prođemo pa onda otkucavajte kartice” (novo pištalo zvano bus plus sistem, bolje ne pitaj o čemu se radi). Par minuta kasnije ispostavlja se da je gospođa zapravo kontrolorka. Opšta pometnja, žena s bebom mora napolje jer nije, žureći da smesti dete, na vreme otkucala kartu. Starija gospođa doživljava istu sudbinu, dobacujući pri odlasku sa scene : « Kupiću bus plus kad mi penzija ne bude u minusu ! » Naš grmalj se s jadom hvata za glavu : « Da sam znao, ne bih ni puštao ! » Ma, deko, samo nek je stihova. Primičem se sredini vozila, kad će neka dobrodušna bakica : « Ćero, pazi, skucaj to čudo, leba ti, ovde se negde smuca ona ludača od kontrolorke. » Ponovna graja pred nesvakidašnjim izrazom solidarnosti i brige. Uglavnom, otkada su uveli ovaj BP iliti « Bolje Peške » sistem, svi pogledi su, umesto kroz prozor, u knjigu ili u drugi par očiju, uprti na par centimetara kvadratnih automata, izvor podsmeha za one koji ga karticom ne celivaju. No, danas je nerazgovaranje ionako u modi, i, ako ne možete da se onako sa žarom podičite da imate bar jedan « ma pusti ga, ime mu se ne spomenulo » ljudski primerak sa kojim ne razgovarate, sa vama nešto nije u redu. Miran razgovor s poštovanjem ? Pokušajte kod psihijatra, možda je tamo ostvarivo…

S tim u vezi ( uništi me birokratski jezik u vazduhu ovih dana), jedan mladi kontrabasista moli šofera da ga obavesti kada budemo na Autokomandi. Na pomenutom mestu mladić redom propušta sve da izađu, ne znajući da i sam treba da siđe. Kako bejah prilično daleko, htedoh da zaustim devojci ispred sebe: “ Reci, molim te, onom dečku da ovde treba da siđe”, ali me ona pogleda tako prekorno i besno što je zbog mene morala da skine slušalice da, preplašena, odustah… I tako je jedan kontrabas, zahvaljujući strahovladi MP3 plejera, upoznao stanicu Bulevar oslobođenja.

„Srbi su, izgleda, oboleli od previše decibela. To je zbog toga da se ne bi pričalo.“

Nisam pametna. Nedavno mi je prijateljica s podsmehom prepričavala poruku jednog momka koji je, pateći za njom, upotrebio danas izgleda neprihvatljivu, zabranjenu reč žal. "Hahaha, mislim, amaaan, ko još danas kaže žaaal?", zacerila se podrugljivo...a  ja se nešto pitam da razlog ovog žalosnog stanja do kojeg smo stigli možda ne leži baš u činjenici da smo ubili lepe reči. Stare reči, zagonetne i maglovite poput mitova. Reči koje zvuče kao lepota, kao nežnost, kao pucketanje prstima ili cvrkut ptica, kao padanje zrelih plodova, reči žive kao žubor, žamor, žagor…Oštre reči, prekorne reči. Bolne reči, teške kao tuča. Nadahnjujuće reči, vesele kao vrteška. Sve u svemu- prave reči.

Setih se blaženog keza kada sam prošle godine u Parizu za 5 evra našla gramofonsku ploču Saxophone kings. Ma, ne treba mi gramofon, dovoljno je da je samo pogledam pa da mi požuteli omot odsvira čitavo sazvučje svih kosmosa. Eh, taj jučerašnji svet... „Ljubav je prekidana tek za toliko koliko je potrebno da se okrene ploča; danas se kompakt- diskovi automatski menjaju, kao i ljubavnici. Srećnog li doba!... Izgubili smo, dakle, najpre daleke mirise mladosti, zatim sentimentalni prtljag, i na kraju, ploče u koje je bila ugravirana naša ljubav. Pitam se šta je sledeće na redu.“

"Osluškivala je udaljeni eho sfera, cela planeta se izgleda tresla u istom, novom, zatupljujuće ubitačnom dum-dum ritmu. Ponekad bi se, istina retko, kroz tu divljačku tehno muziku pravljenu na kompjuterima, koja je izgleda zauzela sve radio- stanice, probio nežni ton adađa nekog violinskog koncerta koji kao da je poticao iz iščezle civilizacije, nalik tajnoj, zavereničkoj poruci da još uvek negde postoje ljudi koji nisu zaboravili da osećaju.“

      E, da, imamo nove tramvaje, španske. Kažu da je zabeleženo manje operacija bruha otkad su ih uveli, jer nema više onih 5-6 stepenika koji su, sa koferom, veći od Sizifovog brda...Samo uđeš, izađeš i gotovo. Ne sviđa se meni to baš. Kako sad da zastupam teoriju da džentlmeni i dalje postoje ako nemam priliku da mi neko popenje i spusti kofer?..."Težak je al' pošto njen je lično..."

A na potezu Beograd- Mladenovac- Topola- Kragujevac šofer autobusa ko-to-tamo-peva-dizajna rešio da svima staje. Jedan mladić u blagoslovenom stanju (mislim na opijate) počinje da zavija:

„Amaaan, majstore, kriziram, daj kad ćemo da stignemo, ne staj kod svake bandere!“

Dekica preko puta primećuje: „Polako, sinko moj, gde žuriš, ne gori pod nogama, šta ćeš kad budeš, kao ja, u penziji?!“

„Vidim ja, čiko, da ću pre u grob nego u penziju, ne brinite se. Vas stegla samo ekonomska kriza, mene ova moja još teže pritisla.“

Zabrinuta bakica: „Aman, dete, ne pričaj svašta, da si ti živ i zdrav, ide ženidba, valjda?“

Devojka koja sedi pored njega i gleda kroz prozor jedva primetno podiže obrvu.

Blagosloveni: „Meni nešto miriše da će mi duže svadba od braka trajati...ćorava posla. Vi, čiko, nemate suprugu, zato ste i dogurali do penzije...“

Dekica: „A nemoj tako, imao sam, ostali smo u dobrim odnosima, idem kod nje u Sloveniju često... i ona dolazi kod dece...“

Blagosloveni: „ Šta Vas briga, vidite malo sveta.“

Vragolasta bakica sa sedišta iza: „Ide ženidba, a idu i izbori...“

Naš protagonista: „ E, ja bar znam za koga ću da glasam. Ovaj moj ( primedba autora: nazvaćemo ga, zaštite identiteta i političke korektnosti radi- „čkode“ ili „čoja“) kad dođe na vlast, svima će vam biti lepo kao meni, verujte mi. Ti misliš ludi Evropljani što su legalizovali marihuanu dok se vi trujete lorazepamima… U Češkoj su dozvolili svakome po gram koke, heroina, eksa ( ne ispratih tačno svu „terminologiju i kvantitet“)...Ovi naši samo ovim prebeglima što ih CIA štiti doturaju. Čkode kad dođe, biće svima po dva grama!“

Vrcava bakica: „Čoveče, pa to koktel!“

Heroinski heroj: „Tako je, gospođo, svima lepo, Čoja za dilera, pardon, ovaj, lidera!“

Deka: „A dokle, ti, dete, putuješ?“

Blagosloveni: „Do Kragujevca, pa ću nekako do Knića...ako se u međuvremenu ne bacim.“

Deka: „E jes, ima zgodna pruga tamo ka Kniću.“

Blagosloveni: „Jeste, čiko, ali voz ide dvaput dnevno, nesreća je što ću ležati na pruzi ceo dan pa će da mi dosadi...“

Smeh.

Autobus se opet zaustavlja.

Blagosloveni: „Amaaaaan, majstore...“

Jedno dete iz sredine: „Mama, a što je sad ovde stao kad ovde nema bandera?“

Smeh.

Gle čuda, ili se meni čini da im je svima neki nesvakidašnji sjaj u očima, dok su dužni da koji sat dele ovaj zajednički ustajali vazduh, smeju se i razumeju, iako politički i svakakvi drugi neistomišljenici, kao da su svesni da smo svi, pre svega, ljudi i da nam je žeđ za pričom jedno od retkih blaga koje nijedna belosvetska lopuža ne može da ukrade.

Ljudi smo da se ljudimo, ne da se ljutimo.

Jednom me je u Lilu neki Arapin, nakon održane lekcije o mirnom saživotu u njihovim predelima, pitao zašto se mi Balkanci stalno delimo….“ Zato što smo delije“, htedoh da mu odgovorim, ali ne bi razumeo igru reči.

Dobrodošli u Kragujevac.

Sutradan vesti o bacanju pod voz kraj Knića nije bilo, bogu hvala.

O čemu novine pišu ovih dana, neću ti pričati. Lelekao si nad Sajmom erotike, a sad u štampanim glasilima i u udarnim terminima medijskih servisa imamo sajmove pornografije svakog bogovetnog dana, bog nas video...No, pogledaj ovo naučno čudo od zaključka iz skorašnjeg Blica:

„Oboljenja na srcu nastaju kod ljudi koji imaju problem da primaju emocije od drugih ljudi, bilo da je to ljubav, pažnja. Ako ste suviše zatvoreni, suviše skučeni, srce pati jer mora da razmenjuje emocije, bilo da je u pitanju tuga ili ljubav. Srce mora da bude otvoreno, jer ako smo suviše zatvoreni, ono strada. Srce i pluća trpe ako ne živimo vlastiti život, ako ne preuzmemo odgovornost za vlastiti život. To su one situacije kada suviše brinemo o drugima umesto da brinemo o sebi.“

Je li smo ludi mi koji mislimo da brinuti za druge znači i najbolje se brinuti o sebi?

Kalamegdan pun, ljudi, (hom)bre, ali svi nekako sami sede na klupama...

Uto jedne dete prođe cvrkućući: "Kad bi meni dali kišobran, ja ga ne bih potrošio sam..."

Dobro je.

Pitam se zašto najlepše stvari prave za decu kad ona u svemu svakako samo lepotu i opažaju? Zašto su tvorevine za odrasle tako surovo geometrijske i bezbojne?

Stare ljubavi ostale su stare, po godinama staža. Neizostavno nas podsećaju da se nekih značajnih trenutaka ona druga strana neće setiti. Zajedno sa promašenim prilikama lebde u vazduhu poput Damoklovih mačeva... Nismo ih lepo i dovoljno vodili, pa smo ih na pogrešnu obalu odveli...Opet jezik sve kaže- razvod: RAZlika u VODjstvu. Razvodimo se i raskidamo sa drugima, sa samim sobom, sa starim sobom, sa sumornim sobom... „Nikada nemamo dovoljno vremena za one koji nas vole, već samo za one koje mi volimo"....

Kažu, svet je mali. Biće da se zbog nas smanjio..„Jer, kada smo zaljubljeni, onda oni koje volimo rastu u našim očima. Kada poželimo nekog drugog, onda se oni smanjuju. Svi ljudi na zemlji naviknu se na to posle izvesnog vremena i žive, uglavnom, bez ljubavi, a da im ništa naročito ne smeta...“

Međutim, ima dosta savremenih pomagala za modernu „klinka se klinkom izbija“, filozofiju- jedno od njih je, da znaš, flert preko četa, 24sata.flert i slično.. Glagol četovati  u tvoje vreme imao je veze sa vojnicima-herojima, danas označava skrivanje suštine pod lažnom ljušturom...i to mu dođe neka vrsta herojstva- ko preživi, pričaće...

Mislim se nešto, ćudljiva je to stvar. Često je upoređujem s ljubičicama. Kad si mlad, hoćeš da ih uzbereš, sve, što više možeš, da utoneš svim čulima... Jeste li primetili kako svi beru one kočoperne, okosilujuće ljubičaste, izrazito tamne, koje se uvek nekako raspomame na najpristupačnijem mestu? Bele niko ne zarezuje. Prestala sam da ih volim kad sam to primetila. Jezik sve kaže. Violette-violer. Kad sam bila mala, mama mi je rekla da bele ne mirišu, a ljubičaste da i da zato ove svi beru. Pa naravno, lakše je nalickati se oblakom parfema i nosem parati oblake, nego skromno stajati u zapećku...

No, kad ste stariji, samo stojite i salutirate im u prolazu. Osobito belima jer nekako sad više upadaju u pocrnele zenice. Ponekad vam se desi, ali samo kada niko ne gleda, da se sagnete i poklonite im se u nadi da ćete poljubiti tu nepoljubivu tajnu bele ljubičice i njenog volšebnog mirisa, ali, kada vam majka dovikne: „Pa uberi je, šta čekaš?“, kako joj objasniti da samo hoćete da im se divite i da ostavite netaknutu lepotu koja bi kraj vas u čaši brže  svenula...“Pa ne bereš joj koren, procvetaće opet sledećeg proleća...“, uporni su oni koji su se, izgleda, i rodili odrasli. Kako im objasniti da vam bez korena ne treba, da je u skrivenom korenu suština...

Ljubav ili „šema“? (sramota me je pred tobom da upotrebim drugu reč), nepresušni izvor jada, golema dilema o koju lome glave nekadašnje devojčice kojima su haljinice postale tunike i bivši dečaci na pragu vraških hormonskih godina...„Šema“ ili ljubav?, pita me zbunjeno jedna bivša učenica. Rekoh, draga, to ti je prosto, sećaš se iz istorije sigurno one Spartanke što je pružila najlakonskiji i najsadržajniji savet svome sinu pri odlasku u rat. Dakle, tako i ti, S njim ili NA njemu- u jednom slučaju si pobednik, u drugom pokošena, sad samo razmisli koji je koji, neću da ti kažem ( prećutah nastavak „jer ni sama nisam više sigurna“).

Šta da joj kažem? Šta bi joj ti rekao u ovo smutno doba ljubavi u kvaru? Ti, koji si bio možda poslednji dinosaurus koji je dragu nazvao svojom „suđenicom“- onom koja ti je dosuđena. Danas, kad bi nekom rekao tu reč, protumačili bi da je ljubav osuda, bez sumnje. Da li bi uskliknuo: „... A šta je to – ljubav? Kada gledaš u zvezde bez razloga i kada podeliš žvaku i kada pokloniš cvet... Kada onome koga voliš daš jedan krug i ustupiš ljuljašku u parkiću kada je na tebe red da se ljuljaš! Kad onome koga voliš daš jedan griz i kada podeliš sa njim gumicu za brisanje nadvoje i kada mu daš jedan liz! Kada nacrtaš srce i unutra upiseš vaša dva imena. Ako to nije ljubav, ja onda, stvarno ne znam šta je!“

Ili bi, možda, kao Kapetan iz Tabora, tvrdio:

„Znaš šta, mala? Izučio sam tu stvar do kraja. Kad nekog čekaš, i kad ti je stalo da taj neko jedanput dođe, moraš da budeš strpljiv i da to jako želiš, razumeš?...I, što je najvažnije, možeš čak da razgovaraš sa drugima, pričaš o vremenu i koječemu, a da u sebi neprestano ponavljaš: Dođi, dođi.

...Ljubav?, zamisli se on. Malo znam o tome. Imao sam ih samo nekoliko. Ali, lepa je to stvar... Ne dok traje...Ume da bude prilično nezgodna. Ali, kasnije, mislim da je mnogo bolja, kasnije, kada sve prođe, kada ti se najveća ljubav, na primer, uda za nekoga ko je ne zaslužuje, i kad je ne vidiš punih godina...Možda se krije od tebe, jer više ne liči na sebe dok si je voleo.“

Biće da bi se složio sa mnom, sa mnom koju je uvek zanimalo šta bude posle zatvaranja korica bajke i onog „i živeli su srećno do kraja života...“

„Je li to sve što ostaje od ljubavi? I šta uopšte ostaje posle nje? Telefonski broj koji lagano bledi u sećanju. Čaše sa ugraviranim monogramima ukradene u „Tri lađara”. Posle ljubavi ostaje običaj da se belo vino sipa u dve čaše i da crte budu na istoj visini. Posle ljubavi ostaje jedan sto u kafani kod „Znaka ?” i začuđeni pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima. Posle ljubavi ostaje rečenica: „Divno izgledaš, nisi se ništa promenila…” i „Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona”. I neki brojevi hotelskih soba u kojima smo spavali ostaju posle ljubavi. Posle ljubavi ostaju tamne ulice kojima smo se vraćali posle ljubavi. Posle ljubavi ostaju melodije sa radija koje izlaze iz mode. Posle ljubavi ostaje tvoja strana postelje i strah da će neko iznenada naići...Prepune pepeljare i prazno srce. Fotografije snimljene u automatu, taksisti koji nas nikada nisu voleli. Posle ljubavi ostaje povredena sujeta. Metalni ukus promašenosti na usnama. Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene...“

       I dok pokušavam da budzašto ubijem još jedno veče na beogradskoj kaldrmi, iza mene neko ubogo zvižduće : Ko nekad u osam i sad prođem ulicom tvojom…Okrećem se ozareno-vragolasto :

-Dečko, prešao si se, prešli smo na letnje računanje vremena, nije ti sad osam sati.

-Kao da je bitno. Za mene je uvek osam. Ne gledam na sat otkad nje nema.

-Uhuhuh, ma nemoj mi reći, muška napaćena duša. Honey, to se danas sreće isto toliko retko koliko i neko iz tvoje generacije uopšte zna ko je Đorđe Marjanović. Koliko imaš godina?

- Devetnaest.

…Možda ipak nije još uvek baš sve otišlo u Honduras danas, kada svaka autobiografija ima samo malo života a mnogo više bovarizma...

Proleće je, izgleda, stiglo i svima nam pruža još jednu šansu. Onaj sneg od jutros bio je razvodnjeno-neslana prvoaprilska šala. Prošle nedelje kazaljke su uz pomoć ljudske ruke progutale jedan sat, jadnička koji je položio svoj život da bi se njegovom smrću naredna 4 meseca zore ranije rađale, rumenije i raspevanije.

Luda me neka nada drži da će nam, kada i ovo proleće bude odlepršalo, ostati valjda malo više uspomena na fotografijama i razglednicama i malo manje nadobudnih, a tako zjapeće usamljenih facebook statusa i tvitova. Poneko se možda bude setio i da prijatelju čestita rođendan bez facebook podsetnika.

Neko će sapatniku do prozora u autobusu pružiti desnu slušalicu MP3 plejera na kojem će svirati « Nekako s proljeća » ili « April u Beogradu »…jedno prošlo doba ?

Unuci će s dekama podeliti čokoladu od jagode na Tašmajdanu.

Da je Anka još sa nama ( zauvek ćeš mi nedostajati <3), sada bi sigurno, zavalivši se na zidić na Kalemegdanu, pustila Gloriju Estefan na onom svima nam dragom siemensu...

Baka u selu bi nam pohitala u susret i izvadila iz one fioke za posebne prilike cigarete i karte u staroj, drvenoj kutiji....

„Traži se jedna polovna nedelja,bez vesti o nesrećama i ratovima! Traže se prijatelji, makar dotrajali, svi oni iščezli, raseljeni, izgubljeni, poženjeni, traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav!“

Odjedanput, gradom se prolomi urlik iz nekoliko hiljada grla; počeše da zavijaju sirene, zapucaše pištolji, zaštektaše „hekleri“ i „škorpioni“, a nebo raspara svetlo signalnih raketa. Bil se baci ispod stola: „Šta je to?“, upita prestravljeno, „ Je li opet počeo rat?“

Ne, kazao sam mirno. Pobedili smo Engleze na Marakani.  

E, da, da ti kažem, Đoković upravo pobedio Mareja. Sad će kukumavke da promole kljunove i da prosipaju zavidljive umotvorine po društvenim mrežama u koje se samo njihova malodušnost upecala.

Ja ovde isuviše patetišem, pa bolje da ti staviš završnu reč ( opet taj birokratski jezik!) na ovaj razgovor:

„Razumeti, to znači biti slobodan. Najpre- biti slobodan od sebe.“

„Eto šta vam, u stvari, želim: Tu nadu, taj sjaj u očima, tu nadu koja će nas oprati iznutra i učiniti da verujemo u čuda koja se moraju dogoditi.“

"Sem onog što nosite u glavi i umete rukama, ne posedujete ništa. Nema posedovanja. Igrali smo se neko vreme na zemlji, trudili da bude fer-plej i otišli. Mi koji nemamo ništa umiremo lakše i bez žaljenja. Zamislite kako je teško Rokfeleru da umre, a kako je to lako piljaru sa Čubure.

To je moja filozofija života. Nisam skupljač ni posednik. Devizni račun mi nije zarobljen u banci, jer je ostao širom sveta, kod raznih kelnera. Drži me osećaj da bilo kad, na bilo kom delu sveta, ono osnovno za život mogu ponovo da stvorim.“

Mislim da bi svet, kojim smo nezadovoljni, trebalo početi popravljati najpre od toga naizgled tako nevažnog pitanja „kako si?“, koje je sasvim izgubilo smisao. Počnimo, dakle, da se zaista zanimamo kako su naši bližnji, saslušajmo ih pažljivo i potrudimo se da ih shvatimo. Možda je u tome izlaz.

Sigurna sam da bismo danas, da smo u nekom kafiću u Njujorku, a mislima na Adi, sa osmejkom pogledali iznad nebodera i zapevali dobru staru Don't let the sun catch you crying.

Ž. J.

Boldirani tekst prenosi odlomke iz štiva i intervjua Moma Kapora:

Samac

Legenda o Taboru,

Sanja

Ivana

Od sedam do tri

Una: ljubavni roman

Skitam i pričam: putopisni dnevnik

Foliranti

Kolumne objavljene u Vestima, skupljene u knjigu "Dragi naši"